Ovo
nije jedan od onih stručnih blogova. Ovo je blog koji će vam reći
kako sam se ja borio, kako se još uvek borim, sa problemom muškog
steriliteta. Zbog čega sam odlučio da pišem? Iskreno, od prvog
trenutka kada sam svojim očima video rezultate svog spermograma pa
sve do danas, kada pišem ovaj tekst, video sam i upoznao mnogo
ljudi, muškaraca koji se bore ili su se borili sa istim problemom sa
kojim se borim i ja. Možda mogu svojim iskustvom, svojom borbom,
pretočenom u slova, reči i rečenice na ovom blogu nekom da
pomognem. Svakako ne kao što to mogu lekari, porodica ili
prijatelji, ali činjenicom da znate da taj problem nemate samo vi,
da je čest, i da, Bože zdravlja moderna medicina ima rešenje. A
stručni naziv za mog protivnika je, oligoasthenospermia.
Neki
od vas su saznali da imaju problem pre svega iz znatiželje, a velika
većina nas saznala je kad smo počeli da planiramo i radimo na
stvaranju porodice. Da, tako sam saznao. Naravno pre samog čina,
upoznao sam devojku za koju sam tad mislio da ćemo ceo život
provesti zajedno. Upoznali se, zavoleli, provodili svaki minut, sat,
dan zajedno. Počeli da živimo zajedno. Mene da je neko pitao tada
rekao bih idealno, danas kada biste pitali nju, možda i ne toliko
idealno. Istina je da smo od samog starta bili jako liberalni kada se
radi o vodjenju ljubavi, zaštita nisu bile nikakve moderne i
proverene metode kontracepcije, već srećna zvezda i brzina. U nekom
trenutku srećna zvezda je promenila ulogu i počeli smo da se nadamo
trudnoći, počeli smo da razmišljamo o deci, koliko muške, koliko
ženske dece i naravno nikakve zaštitne mere nismo preduzimali.
Prepuštali smo se strasti, želji, budućnosti.
Kako
očekivane trudnoće nije bilo više od 6 meseci, otišao sam radim
spermogram. Fensi laboratorija, nude ti i film. Naravno pre toga si
dobro apstinirao, pa generalno film ti i nije potreban, ali svakako
jeste malo mira i tišine. To zaboravite bilo gde, koliko god da je
mesto, ordinacija, soba, kao i ova bila totalno moderna, opuštajuća,
sa svim neophodnim rekvizitima. Evo sada kad razmišljam o tome,
setim se kako žene stalno pričaju “vi muškarci možete stalno”.
Setim se i nasmejem. Napunio sam onu posudu, ostavio na šalteru i
kako sam spustio, već tu me je prošla neka jeza. Sećam se i danas,
bilo je to hladno februarsko, subotnje jutro 2016. godine. Ne mogu da
kažem da sam znao, ali se jesam pribojavao rezultata.
A
rezultati su bili zastrašujući. Svega 4,9 puta 10 na šesti, znate
već kako ide ako ste ušli u priču lečenja steriliteta. Svega 3%
onih najbržihh plivača, 49% nepokretnih. Sa takvim rezultatima
začeće bi bilo moguće jedino biblijskim metodama, dosta čuda i
molitve. Sve u svemu poražavajuće maksimalno. Sami rezultati su
stigli putem e-maila isti dan, kad sam krenuo na kupanje. Kad su
stigli, kad sam otvorio mejl i uporedio rezultate sa referentnim
vrednostima, pozvao sam devojku da dodje do mene.
I
pre nego što je videla rezultat znala je po mom glasu, po izrazu mog
lica da nije dobro. Seli smo u dnevnu sobu, uzela je telefon u ruke i
posle par sekundi počeli smo oboje da plačemo.
